Zanimljivosti

Japanski mač

Japanski mač po mnogima predstavlja vrhunac u izradi mačeva, savršeno oružje. On je jedinstven u svetu mačeva. Svoju posebnost duguje tehničkim inovacijama japanskih  majstora osmišljenih da u potpunosti ispune tri fundamentalna zahteva  postavljena pred svaki mač: nesalomivost, čvrstoća i moć sečenja. Nesalomivost podrazumeva fleksibilan, mek ali otporan metal koji se neće polomiti pod iznenadnim udarcem.  Takve osobine ima gvožđe dok oštrinu i čvrstinu najbolje daje čelik, ali je on krt. Majstori su tokom generacija, potpunom posvećenošću, vremenom odredili tehnike i materijale za izradu mača koji bi imao sve gore navedene osobine.  Vrhunac njihovih napora je katana, japanski mač  koji se i danas visoko ceni i kao oružje i kao primer fine umetnosti. Katana je mač koji se danas većinski koristi u Iaid-u, njen oblik idealan za rasecajuće zamahe karakteristične za Iaido.

Srž katane je od mekog ali otpornog  gvožđa obavijenog omotačem od čvrstog čelika. Tako se kombinuju vrline debljeg sloja gvožđa – otpornost, elastičnost  i tankog čelika –čvrstoća.

tumblr_lrycmqZmlz1qkcugpo1_500

Sama oštrica se sastoji od čelika koji se ciklično zagreva i hladi kako bi se povećala elastičnost i čvrstina. Tako obrađen čelik je čvršći od ostatka omotača i može se savršeno naoštriti.  Ovaj tretman dovodi i do pojave hamon-a  – karakteristične talasaste linije duž celog sečiva koja je jedinstvena i predstavlja potpis majstora. Još jedna osobenost katane je njena elegantna zakrivljenost. Ovakav oblik se razvio zbog praktičnih zahteva da se mač brzo i lako izvuče iz korica i odmah zaseče protivnik, sve u jednom kontinuiranom pokretu. Čuvena lepota katane je u suštini srećan sporedni efekat nastojanja da se proizvede najbolje praktično oružje. Dijagram katane

Arheološki nalazi pokazuju da je mač bio prisutan u Japanu tokom cele njegove istorije.  Prvi mačevi, kratki i pravi, uveženi su iz Kine i Koreje oko 2000 p.n.e.  Ubrzo zatim su Japanci počeli da proizvode sopstvene mačeve. Potojala je ogromna tražnja za oružjem od strane lokalnih, provincijskih i nacionalnih vođa. Neprestano su izbijali konflikti oko zemlje ili moći, a kada nisu ratovali među sobom, Japanci su ili  osvajali ili se branili od Kine i Koreje. Vođa snabdeven sa boljim oružjem je imao veliku prednost, pa je postojao konstantan i dugoročan napor da se pronađu majstori koji bi unapredili tehniku izrade mača.  Posvećeni kovači su svoj život pretvarali u potragu za savršenim mačem. Kovač Amakuni je odgovoran za značajno poboljšanje dizajna i tehnike proizvodnje mača. I danas postoje osobe koje su svoj život posvetile umetnosti izrade japanskog mača.

Dugi japanski mač je imao tri glavne inkarnacije i za svaku postoji karakterističan stil borbe koji odgovara obliku oštrice. Rani mačevi (chokuto – prav mač) su imali tendenciju da rastu u dužinu sa usavršavanjem metarulgije. Ekstra dužina bez povećanja težine je davala širi domašaj. Veličina drške ukazuje da je to bio jednoručni mač, a dvostruka oštrica da se koristio za ubadanje i sečenje.

U Heian periodu (794-1099) izrađeni su prvi od što se danas smatra za najbolje mačeve svih vremna.  To je bila prva velika promena u obliku mača. Nastala je tokom Akamunijevog vremena, stil koji je možda on lično osmislio. Ratnici su shvatili da se zakrivljen mač može brže izvući iz korica u poređenju sa pravim i da daje efektivniji ugao sečenja. Zbog toga su majstori razvili tehnike kovanja da učine zakrivljena sečiva podjednako jakim kao i ranija prava. Ovi mačevi zvali su se tachi. Bili su ekstremno dugi, neki i 120 cm pa su ih najčešće koristili ratnici na konjima. Tachi je dugo bio dominantan tip mača, ali zatim primat postepeno, a na kraju u potpunosti, preuzima katana.

tachi2Tachi je počeo da gubi na popularnosti nakon invazije Mongola u kasnom 13 veku. Samuraji strelci na konjima su se pokazali neefikasni pa su se bitke često rešavale borbom prsa u prsa gde je tachi bio nepraktičan. Javila se potreba za kraćim, ali otpornijim, bržim i okretljivijim mačem – katanom. Katana je mač koji se danas većinski koristi u Iaid-u. Katana je kraća od tachi-a (60 – 110 cm) i ima manje izraženo zakrivljenje. Može se efikasno izvući iz korica u položaj za horizontalan, vertikalan ili dijagonalan zasek.

Kamakura period (1185 – 1333) je zlatno doba japanskog mača. Čuveni  je  majstor Masamune. Njegove katane se smatraju među najlepšim ikad iskovanim, a svi preživeli mačevi su danas proglašeni za nacionalno blago. U folkloru Masamune katane se često porede sa mačevima Muramash-e, kasnijeg majstora (1500). Masamun-ove katane se doživljavaju kao duboko spiritualne i dobre dok su Muramah-ine zle i varvarske. Prema legendi katane ova dva majstora su postavljene u potok. Muramash-ina katana bi presekla list čim ju je dotakao dok Masamun-ova nije sekla ništa. Ona je posedovala dobronameran duh koji nije hteo da povredi nešto što je nevino, čak ni običan list.

Untitled-1Tokom muromachi perioda (1392 – 1573) dolazi do naglog porasta potražnje za mačevima. Sengoku Jidai (period zaraćenih provincija) počinje u 15 veku. Rat i žestoka borba su doveli do toga da se odbace umetničke tehnike kamakura perioda u korist brže produkcije katana. Stare tehnike su izgubljene. Nakon rata usledilo je 400 godina mira. Razoružavaju se seljaci, a samuraji postaju privilegovana klasa, jedini dozvoljeni da nose mačeve. Katane  proizvedene u ovo vreme nazivaju  se shinto – novi mačevi, njihov je kvalitet znatno lošiji u odnosu na koto – stare mačeve. Majstor Masahide je početkom  19-og veka pokrenuo pokret da se pronađu i ožive stare tehnike.  Mačevi proizvedeni od 1761 do 1876 su u koto stilu i nazivaju se shinshinto. Bolji su od shinto, ali lošiji od pravih koto mačeva. Sa modernizacijom Japana potražnja za katanama je opala. Katane se više nisu smele nositi u javnosti pa je njihova proizvodnja gotovo izumrla. U 20 veku, u poplavi nacionalizma, katane se masovno proizvode za vojsku. Ovi mačevi se nazivaju gunto i niskog su kvaliteta često i mašinski rađeni. Veština pravljenja vrhunskih katana održala se jedino zahvaljujući carskim zanatlijama koji su proizvodili majstorske katane za carsku porodicu i visoke oficire. Nakon Drugog svetskog rata gunto katane su sistematski uništavane ili prodavane američkim vojnicima. Stari umetnički mačevi su sačuvani mada je priličan broj našao svoj put do Amerike.  Šezdesetih godina bio je veći broj katana u Americi nego u Japanu.

Zahvaljujući  radu brojnih majstora nastavljen je pokret koji je započeo Musahide i stare tehnike su ponovo otkrivene.  Danas, vrhunski majstori imaju status Živog nacionalnog blaga. Njihov rad je strogo kontrolisan i od fundamentalnog značaja za japanski identitet. Iako su današnje katane umetnički predmeti i imaju visoku kolekcionarsku vrednost, one nisu izgubile svoju suštinu, svoju priprodu vrhunskog oružja.  Nasleđe samuraja danas živi kroz japanske borilačke veštine mačem, kao što je iaido, a katana uživa globalnu popularnost.