Kaligrafija i Budo

Samuraji su ne samo imali vrhunsko znanje borilačkih veština, strategije i borbe već su bili upućeni i u fine umetnosti Japana. U feudalnom Japanu mladi samuraji su učili književnost, klasičnu muziku, matematiku, astronomiju, kaligrafiju itd. Šta više, kaligrafija je bila jedna od najcenjenijih veština samuraja. Za mnoge stare samuraje, kao i za moderne majstore borilačkih veština, kaligrafija predstavlja vitalan deo Budo-a. Mnogi veliki majstori borilačkih veština su bili istovremeno i vrhunski poznavaoci kaligrafije. Tako su, na primer, Miyamoto Musashi, Ueshiba Morihei Sensei (osnivač aikida) i Yamaoka Tesshu Sensei (osnivač Muto Ryu Kenjutsu – a), bili veoma cenjeni i kao kaligrafi.

Kailigrafija ili Shodo (‘Put pisanja’) je umetnost pisanja četkicom. Kao što pokreti mača predstavljaju odraz uma ratnika, tako u Shodo-u tok crnog mastila odražava dinamične pokrete spiritualne sile (Ki) umetnika. Shodo je više od pisanja. Majstori Shodo-a smatraju da vidljivi ritam četkice predstavlja sliku uma koja otkriva fizičko i psihičko stanje umetnika. Tokom pisanja, i um i telo ostavljaju trag na papiru. Kaligrafija se stvara u trenu, u jednom dahu. Trag mastila ne pokazuje samo formu karaktera i njegovo značenje, već predstavlja i živo svedočanstvo intenzivno proživljenog trenutka. Shodo je metod razvijanja sopstvene spiritualnosti.

Vekovima se u Kini i Japanu od lidera u bilo kojoj oblasti očekivalo da poseduju snažan i miran rukopis. Podsvesni um se otkriva u trenutku kada četkica dodirne papir. Unutrašnji mir vodi četkicu.

Svaki pokret četkice u japanskoj kaligrafiji mora biti savršeno izveden. Umetnik se nikad ne vraća da doradi karaktere. Iadealno, svaki pokret četkice se izvodi uz svu snagu uma i tela, kao da je život na koncu. Upravo ovaj duh odlučnosti; korišćenja 100% svojih sposobnosti u trenutku, bez oklevanja; najjasnije povezuje Budo i kaligrafiju. Spontani pokret četkice podseća na brze zaseke mača ili slobodu odapete strele.  Gde postoji stres, briga i nelagoda tu ne može biti savršene slobode, brzine i okretnosti pokreta. U Shodo-u sve greške su finalne kao što bi to bio slučaj i u borbi. Pokreti četkice su kao zaseci mačem. Četkica se mora držati stabilno, ali opušteno bez gubitka kontrole i smirenosti. Dodatna snaga i staloženost koja se razvija kroz kaligrafiju omogućava Budoka-ma da brže i bez oklevanja odgovore na napad protivnika. Svaki karakter mora biti naslikan uz savršenu ravnotežu što vremenom dovodi do nesvesnog izoštravanja osećaja za balans. 

Shodo zahteva balans između uma i tela, stanje mentalne i fizičke integracije. Početnici u praktikovanju borilačkih veština često imaju problema u postizanju ovog stanja. U kaligrafiji jako koncentrisan um mora kontrolisati četkicu, a relaksirano telo mora omogućiti četkici da se ponaša kao odraz pokreta uma. Kaligrafija predstavlja još jedan način da se razvije harmonija misli i akcije tako esencijalna za borilačke veštine.

Kao što iaido počinje hvatanjem drške mača. Tako Shodo počinje uzimanjem četkice. Ako se ne savlada pravilan način držanja četkice, progres nije moguć. Stezanje četkice onemogućava tečne, dinamične pokrete, ali sa druge strane previše opušteno držanje dovodi do gubitka kontrole. Četkica se ne sme držati ni previše čvrsto ni previše lagano, ona mora biti živa u ruci. Ki se projektuje iz usmerenih prstiju, kroz četkicu i njen vrh do papira. Isti principi važe i za mač.

Kako se osoba priprema da slika četkicom može primetiti da je vrh četkice stabilan ili da se trese. Ne samo da je teško slikati perfektne karaktere četkicom koja podrhtava već ovakva četkica ukazuje na nestabilno i nervozno mentalno stanje. U Budo-u, kao i u Shodo-u, telo je odraz uma. Samuraj bi odmah primetio da je protivnikov kissaki (vrh mača) počeo da podrhtava što znači da je došlo do pada u njegovoj koncentraciji i staloženosti i da je sada dobar trenutak za napad.

Shodo poseduje ‘vidljivi ritam’ odnosno, karakteri počivaju na površini papira ali moraju da odaju utisak kretnje. Svaki karakter (kanji) ima karakterističan broj poteza četkice koji se moraju izvršiti po tačno određenom redosledu. U okviru jednog karaktera četkica glatko i sa lakoćom prelazi iz jednog poteza u drugi. Ovo stvara ritam koji se ne sme prekinuti ako želimo da karakteri dostignu dinamičan izgled. U koliko se ne održava konstantan tok koncentracije, ritam će se prekinuti. Da bi ispisao kaligrafiju koja nosi istinski dubok smisao, kaligraf mora da se duboko koncentriše i postane jedno sa značenjem karaktera. Da bi to postigao, neophodno je da oslobodi  um i srce i da se fokusira isključivo na karaktere.

Mnogi ljudi imaju tendenciju da prekinu koncentraciju nakon završetka jedne akcije. U kaligrafiji, ovo se dešava najčešće nakon kompletiranja jednog karaktera ili linije reči. Od vitalnog je značaja da se održava neprekinuti tok Ki i koncentracije tokom čitavog umetničkog čina. Isti princip važi i za Budo. To je zanshin (‘Um koji ostaje’), neprekinuto stanje mirne i jasne svesnosti. Shodo je korišćen kao način da se kod Budoka razvije zanshin bez prisustva stvarnog protivnika.

Budo je više od fizičkih aspekata. To je put rođen i iz umetnosti, religije i istorije Japana i ne može se potpuno izdvojiti iz japanskog kulturnog miljea. Na njega su značajan uticaj izvršile fine umetnosti kao Shodo, Shakuhachi (flauta sa pet rupica), Sodo (ceremonija čaja) itd.

Kroz praktikovanje kaligrafije možemo se približiti dubljem razumevanju Budo-a i japanskih kulturnih veština koje su bile neizostavne u obrazovnju starih samuraja, a koje Budoke danas retko izučavaju.

Deo preuzet iz časopisa Kultura Japana